Školica

Opet su sazrele kupine i opet jedno lepo sećanje. Ona je znala gde su najlepše, najzrelije, lako ih je dohvatala a da se ne ogrebe. Znala je kuku da načini, i da mi dovuče granu da mogu i ja da uživam u radosti branja. Bojila mi je obraze tim crvenim sokom da budem lepa i rumena. Smejale smo se i radovale. Govorila mi je da sam prabakin prvi ponos, i svuda me vodila sa sobom. Ona me je upoznala sa rekom, livadom, šumom, hvatala bubamare, znala svako obližnje gnezdo u šumi, učila me kako da prepoznam zrelu trešnju. Slušale smo pre spavanja kako raste trava. Pekle smo palačinke a kad se moja zalepila za šporet, smejala se toliko da sam je posmatrala sa čuđenjem, jer sam očekivala grdnju.

I prvo jagnje je u kucu unosila da me obraduje. Nisam ja tada shvatala da me uvodi u svet i život. Mislila sam da je sve to samo igra. A sad znam kad učim lekciju iz prirode, koliko sam više i lakše učila od nje, nego iz knjige. I sad znam gde mi je pokazala kako pile prokljucava ljusku, i da će kiša ako je crveno od ''sunca uveče" i da će nevreme ako nju "kosti bole".

Prva slova pisala mi je u prašini, štapom, dok smo se odmarali u povratku iz prodavnice ili njive. Kuvala mi je žito sa orasima, hranila sa mnom vrapce. Dogovorile smo se da sve male ptice preko zime hranimo zajedno. Dogovarale smo se, imale naše tajne...

Pričala mi je o ratu, svom detinjstvu o odrastanju u najmu. Detinjstvu bez majke, koja joj je umrla na porodu dok se ona rađala, detinjstvu bez oca koji je poginuo odmah posle smrti njene majke. O teškom životu provedenom u logoru zvanom Stok u Tuzli, posle II svetskog rata. Pričala, pričala i nikad nije bilo suvišno...

Učila me je kako da se molim Bogu pre spavanja. Sad znam da je bila filozif i pedagog i istoričar... ta žena koja je samo znala da napiše svoje ime. Bila je dobra majka, baka i meni prabaka. Nikad nije vikala. Sve je bio dogovor. Nije ona heroj iz rata, ali za mene ona je velika i draga ličnost.

I sad kad vidim neku baku u dugoj crnoj suknji i ubradjenu maramom, pomislim "Eno moje bake" . ''Ali za kratko". Otputovala je moja baka, tiho, bez jauka na dan svoje slave Sv.Đorđa pre tri godine a imala je 98 godina. Bilo mi je teško, mama mi je govorila ''Kad volis nekog i kad umre nemoj da places''. ''Zasadi baki na grob cveće i slušaj kako raste''. Slušala sam i ovo proleće, nisam čula cveće ali sve sto mi je pričala i činila rojilo se pred mojim očima zajedno sa suzama koje nisam znala isplakati kad je umrla, ali sad same teku kad se setim svega...